Postoje jasni arheološki i istorijski dokazi da su Acteci i Maje uzgajali paradajz jos u V veku pre Hrista (a možda i ranije). Mnoga južnoamerička plemena su davala paradajzu svojstva afrodizijaka, pa se to verovatnje prenelo vremenom i u Evropu,  gde su ga francuzi nazvali pomme d'amore (jabuka ljubavi) što je takodje diskutabilno, jer po nekim autorima, ovo ima je nastalo kao posledica pogresno portumačenog španskog naziva "pome dei Mouro" (Mavarska jabuka) .

Afrodizijak ili ne, sami Acteci su ga zvali xitomatl , što u prevodu znači “debeljuškasta stvar sa pupkom”. Kasnije, potomci Acteka su malo modifikovali ime i prozvali ga tomatl, što u prevodu znači “nabubreli plod”.

Danas se smatra da je paradajz nastao na Andima, verovatno na podrucju današnjeg Perua, od niske, grmovite biljke pomoćnice sa sitnim zelenim plodovima. Vremenom, plodovi ove biljke su postali žute boje i najviše ličili na neke današnje sorte cherry paradajza. Ono sto podržava ovu teoriju je da se i danas na obroncima Anda mogu naći neke divlje varijante paradajza. To međutim može i da zavara, jer su u pitanju prilično izolovana područja, retko nastanjena i sa vrlo malo mogućnosti za slobodno oprašivanje biljaka, pa su i zbog toga, divlji prarođaci paradajza ostali nepromenjeni. Bilo kako bilo, paradajz je verovatno nastao južno od ekvatora a onda se malo po malo širio na sever, do Meksika, gde je sačekao konkvistadore.

Ostaje takođe nejasno, odakle španskim osvajačima ideja da ova biljka ima afrodizijačke osobine, kakvom su je predstavljali po prenošenju u Evropu. Možda da bi je evropljani bolje prihvatili? Ili se nekom sa španskih galija posrećilo dok je jeo zrele plodove, pa je njegova priča dobila epske razmere? Ako ovo oko afrodizijaka nekome i ne bude čudno, svakome će biti čudan podatak da je kod Meksika, paradajz naglo skrenuo desno (mnogo pre Albukerkija) i otišao pravo u Evropu, i dalje u Aziju. U Severnu Ameriku je došao iz Evrope, doneli su ga doseljenici, što otvara još jedno veliko pitanje – ako su ga već doneli iz Evrope gde je već uveliko korišćen, kako to da je skoro 2 veka bio u potpunoj “nemilosti” amerikanaca, potomaka tih istih doseljenika,  koji ga uopšte nisu koristili u ishrani (sve do 1820 godine)?

Iako je prvi, evropski tekst o paradajzu napisao italijan Pietro Andrea Mathiola, 1544. godine i u tom tekstu nazvao paradajz mala aurea – zlatna jabuka, italijani su jedan od prvih naroda koji je počeo da paradajz intenzivno koristi u ishrani, prvo kao sos, a onda i cele komade plodova kao zamenu za meso na tada sirotinjskom jelu - pici.

Više o događajima, ljudima i mestima iz istorije paradajza, potražite u knjizi "Paradajz u boji" a delove možete pogledati i na YouTube video kanalu Mare Pannonium Garden.